Diabetes mellitus (naziva se još i šećerna bolest) je metaboličko oboljenje: U namirnicama sadržani šećer (glukoza) ne može u potpunosti da se razgradi i iskoristi.
Danas je moguće da se živi dobro uprkos dijabetesu. Cilj lečenja nekog dijabetesa je održanje visokog kvaliteta života i izbegavanje posledičnih oštećenja.
Kada nivo šećera u krvi isklizne iz šina...
Insulin je hormon, koji se stvara u gušterači i reguliše nivo glukoze u krvi. Pomoću njega glukoza iz krvotoka dospeva do ćelija. Glukoza je važan dobavljač energije za ćelije, naročito za mozak i muskulaturu.
U zavisnosti od tipa dijabetesa, oboleli proizvode premalo ili ne proizvode uopšte insulin, odn. proizvedeni insulin ne može da deluje kako treba. Kao posledica toga kod obolelih se javlja hronično povišen nivo šećera u krvi. To opet oštećuje krvne sudove, tako da ćelije ne primaju dovoljno glukoze. Nedostatak insulina utiče osim toga na razmenu masti i belančevina.
Sve to može da dovede do ozbiljnih posledičnih oboljenja: oštećenja krvnih sudova srca, očiju, bubrega i nogu, kao i akutnog disbalansa metabolizma, npr. dijabetičarske kome.
Dijabetes nije jednako dijabetes
U osnovi postoje dva oblika šećerne bolesti: dijabetes tipa 1 i dijabetes tipa 2.
Tip 1 dijabetičar pati od nedostatka insulina: Njegova gušterača više ne proizvodi insulin. Ovaj oblik dijabetesa se označava još i kao autoimuni dijabetes, jer imunološki sistem uništava sopstvene telesne ćelije, koje proizvode insulin u gušterači.
Uzroci tome još uvek nisu tačno poznati. Ovaj oblik dijabetesa se najčešće javlja pre 35. godine života, često još u detinjstvu ili pubertetu. Nedostajući sopstveni telesni insulin se mora ceo život ubrizgavati spolja, npr. putem inekcija.
Tip 2 dijabetičar je onaj, koji gradi insulin, ali hormon nije u stanju da razvije potrebno dejstvo. 80 do 90 posto svih dijabetičara pati od ovog tipa dijabetesa, koji se najčešće javlja posle 40. godine života.
Predispozicije za dijabetes tipa 2, koji se ranije zvao još i „starosni dijabetes“, jeste da se nasleđuje, ali to ne znači da svako ko ima naslednu predispoziciju uslovno dobija i dijabetes. Dugogodišnja prekomerna težina i nedostatak kretanja su najvažniji izazivači i često prethode dijabetesu tipa 2.
Simptomi dijabetesa
Obzirom da se pre svega na početku oboljenja skoro da i ne javljaju nikakve poteškoće, dijabetes se često prepoznaje i leči tek nakon nekoliko godina.
Prvi znaci, koji se moraju ozbiljno shvatiti, su povećana žeđ, učestalo mokrenje, umor, rane koje sporo zarastaju i neobjašnjiv gubitak težine.
Dijabetes, a šta sad?
Nakon dijagnostikovanja dijabetesa obavezan je lekarski nadzor npr. endokrinologa.
U specijalizovanim dijabetološkim savetovalištima možete saznati sve o samoj bolesti, mogućnostima terapija i životu sa dijabetesom.
Terapija tipa 1 dijabetesa se sastoji u nadoknađivanju insulina koji nedostaje. Potrebna doza se ravna prema aktualnom stanju šećera u krvi, količini unetih ugljenih hidrata i planirane telesne aktivnosti.
Kod tipa 2 dijabetesa u prvom planu stoje uravnotežena ishrana, redovno kretanje, zdrava telesna težina, kao i odricanje od alkohola i nikotina. Onaj ko kao dijabetičar promeni svoje životne navike, zaista ima pravu šansu da normalizuje svoje vrednosti šećera i izbegne uzimanje lekova.
Dijabetičari sa normalnom telesnom težinom danas mogu (skoro) isto da se hrane kao i zdravi ljudi. Neobične namirnice i specijalizovane namirnice za dijabetičare kao i komplikovani načini pripreme su suvišni.
Saveti za Vaš jelovnik
Bolovati od šećerne bolesti i ukusno se hraniti nisu kontradiktorni. Danas se dijabetičarima preporučuje uravnotežena ishrana, koja principijelno važi za sve ljude.
Važan je svestan odabir namirnica sa posebnom pažnjom posvećenom UGLJENIM HIDRATIMA: postoje različite vrste ugljenih hidrata, koje organizam različitom brzinom prihvata i iz tog razloga u nejednakoj meri podižu nivo šećera u krvi.
Dijabetičari bi trebalo da se služe onim namirnicama sa ugljenim hidratima, koje utiču na postepeno povećanje nivoa šećera. U to spadaju višestruki šećeri (npr. skrob), koji se nalaze u proizvodima od celovitog zrna žitarica, povrće, voće, opnasto povrće i krompir.
Manje preporučljivi su prosti i dvostruki šećeri (npr. glukoza, saharoza i fruktoza), koji se nalaze u pire krompiru, kukuruzu, belom hlebu, kornflejksu, sladoledu i slatkim napitcima. Prosti i dvostruki šećeri utiču na naročito brzo podizanje nivoa šećera u krvi, ali on isto tako brzo ponovo i opadne. Iz tog razloga konzumirajte ananas, banane i grožđe samo u manjim količinama, zbog njihovog visokog sadržaja voćnog šećera (=prosti šećer).
Ima smisla, da proste i dvostruke šećere „upakujete“ u obroke, tj. da npr. marmeladu namažete na hleb od celovitog zrna ili da puding pojedete odmah nakon glavnog obroka, kako nivo šećera ne bi tako brzo narastao.
Kako ne biste nepotrebno opterećivali nivo šećera u krvi, najbolje je da tokom dana pojedete veći broj malih obroka. To može da doprinese tome, da se izbegnu velike oscilacije nivoa šećera u krvi i da se izbegne osećaj velike gladi između obroka.
Da li je šećer zabranjen?
Kod dijabetesa nije obavezno potrebno da u potpunosti prestanete da koristite konzumni šećer. Male količine radi slađenja ili u receptima za kolače su sasvim dozvoljene, jer ne opterećuju metabolizam. Ali, pritom morate da uzmete u obzir i ove ugljene hidrate prilikom obračuna dnevnih potreba i ne možete dodatno da ih konzumirate.
Kod proizvoda za dijabetičare se uglavnom radi o proizvodima, koji su proizvedeni sa zaslađivačima, koji zamenjuju šećer. Zaslađivači poput fruktoze, izomalta, maltita, manita, sorbita i ksilita utiču na sporo podizanje nivoa šećera, ali nisu oslobođeni kalorija. Pritom je sadržaj masti u proizvodima za dijabetičare često izuzetno visok.
Zaslađivači poput saharina, aspartama i ciklamata su nasuprot tome bez kalorija.č Oni se u međuvremenu nude u velikom broju proizvoda namenjenih energetskoj ishrani i ne utiču na nivo šećera u krvi. Dijabetičari mogu da koriste ove proizvode, ali oni nisu obavezan deo ishrane dijabetičara.
